Mrtvo dizanje u MSUB
Namerno ili nemarno su u ovoj, manje naučnoj, a više epsko-lirsko fantastičnoj sagi, propuštene ključne reči poput Vladislav Šćepanović, Nikola Kolja Božović, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, MSUB, kako je sve ovo puka fikcija, a pokazalo se da niti uobrazilja, kao ni postojana nit’ marljivo razvijena paranoidna misao nisu konkurentne zapletima kreativnih industrija zbilje. Moram priznati da osećam duboku emociju prema ovoj dvojici, uprkos činjenici da su me blokirali na društvenim mrežama i da su, pored njihovih ekspresivnih znanja i veština, odbili učešće u Malim građanskim razgovorima u rukavicama. Takođe drag mi je i njihov izražen nacionalni stav, što držim da je dragoceno danas u institucijama kulture, još da se samo, poput legendarnog junaka Bananamena, sete da umeju da lete. Također, izostavili smo i Marijanu Kolarić za koju nismo sigurni da li je celuloidna fikcija, družica ili žrtva mitskog Spiridona Kopicla, ili se poput kakvog ezoterijskog, onostranog bića, arhanđela, meleka ili kakve vile, kao deus ex machina spustila među plebs i nas smrtnike da razreši drevne jugoslovenko-zenonovske aporije našeg savremenog muzeja, savremenijeg od svih znanih nam savremenih muzeja u nas.
Banksy & Artsy
Nakon seizmičkih potresa u Muzeju Vanvremenih Umetnutosti, koji bi neminovno izazvali detonaciju i denotaciju podela u srpskom narodu da javnost uopšte zna za ovu visoku kulturnu instituciju, veliki kulturni pomak je najavio jedan od najboljih PR predstavnika muzeja, pas Artsi, koji je ovaj hram suvremene kreacije najzad učinio vidljivom i približio je nezainteresovanim džiberima iz Prestonice, seoskim pomodarima iz prigradskih naselja i šokiranim paćenicima iz inozemstva, koji su plakali nad užasnom sudbinom ovog kera. Muzej Vanvremenih umetnutosti se, od nedavnog otvaranja ponovo brine o nasušnim konceptualnim i savremenim kulturnim potrebama bez kojih je nemoguće zamisliti biološki opstanak srpskog naroda. Uz dolazak Mislećeg, koji je po drugi put među Srbima u Muzeju, izgleda da će najzad doći do razrešenja ove drame koja bi svakako razarala srž kulturnog bića naše nacije, da je napaćeni narod sa ovim uopšte upoznat, te da je senzibiliziran u osetljivoj regiji dražesne tradicije akademskog konceptualizma u nas.
Ubrzo je raspisan dugo neočekivani konkurs za direktora ove institucije, no naš genij marketinga i PR, muzejski džukac Artsi, uprkos zreloj i jedinoj plodonosnoj strategiji marketinškog pozicioniranja ove institucije, nažalost nije ispunio uslove, kako nema pet godina iskustva na pozicijama u kulturi.
No uprkos tome, Muzej je obogaćen dvojicom poslednjih velikih Mohikanaca, boraca srpske kulture, Profesorom Koji Sedi, kao članom UO i Prometejom, lučonošom apostolskog dela mira, ljubavi i nade Blažene Joko Ono u ovoj zaostaloj neprosvetljenoj selendrači od zemlje, kao i Profesorom koji Misli, koji je naš veliki venecijanski Leon i novi Predsednik Uspravnog Obora ove važne institucije, ujedno i izuzetno snažna stvaralačka ličnost koja bukvalno obara s nogu snagom svog ekspresivnog gesta.
Ubrzo zatim, UO je u novom sastavu sazvao Vaseljenski sabor ove institucije, na kojoj su saslušani kandidati za direktora, dok je rasplet ove euripidovske VD tragedije antičkih razmera obećao Sam Misleći Profesor Koji Misli, kao inovativni Deus ex machina raspletom u maniru rimskog prepeva grčkih uzora. Srbi bi najzad mogli da odahnu, da im uopšte za sve ovo nije pucketao kurcšluš na instalacijama redimejd kulture.
Transcendentalne kategorije primenjenog razuma a priori
Misleći Profesor koji Misli i njegov brat po institucijama Profesor koji Sedi, za kog se verovalo da je zapravo Onaj koji Misli u ovom dvojcu, nakon čega otkrivamo da je i Predsednik onaj koji je misleći, odnosno Onaj koji Misli, dok ujedno dele ista svojstva Onog Koji Sedi, kako obojica sede u istim institucijama i obojica su pritom misleći, pa kako je njihovo pojedinačno mišljenje ujedno i stvaralačko mišljenje, njihov dvojac postaje prava kreativna manufaktura, neizostavni preduslov razvoja budućih kreativnih industrija kreativnosti i mišljenja. U svakom slučaju, Profesori Koji Sede i Misle su izjavili, nakon saslušanja kandidata, da su veoma zadovoljni, dok je Profesor koji Misli obelodanio javnosti Njegovo Mišljenje.
Tako saznajemo da Profesor koji misli ima svoje mišljenje i da je praktično upućen u sve kandidate o kojima takođe ima svoje mišljenje, a pored toga je saznao i za nove kandidate, u koje nije bio upućen, kako je objasnio. Takođe saznajemo da će on svakako imati svoje mišljenje, kako je uvek u životu imao svoje mišljenje od ranije. Nevešt mislilac bi se zapitao hoće li imati mišljenje o kandidatima koje ne poznaje, pa o njima možda nema svoje mišljenje, no njemu svakako promiče nenadmašna Dedukcija Mislećeg, koji je uvek u životu od ranije imao svoje mišljenje, čak i o onome o čemu nije imao mišljenje, cogito, ergo znači, imaću mišljenje!
Takođe, saznajemo da kad iznese to mišljenje mislim taj i taj kandidat je najbolji, ostaje da se ostali deo UO složi što svakako, duboko smo ubeđeni, neće predstavljati naročit problem, kako vele upućeni. Cenjeni profesor, naime, pored kategorija čistog mišljenja, ima izraziti dar da složi ljude kad se za to ukaže potreba.
Nakon ovog koraka, veli Profesor Koji Misli, ako se složi ostali deo UO, složi, ali on će imati svoje… (pogađate, mišljenje) oni će se sad sastati i napisaće svoje mišljenje.
U svakom slučaju, neko mišljenje će biti, dodaje on, a hoće li to mišljenje posle ministarstvo uvažiti, profesor nam do kraja ne otkriva. Uprkos tome, verujemo da i ministarstvu uvek ostaje opcija da se složi.Misleći obećava da će biti veoma glasan u sprovođenju mišljenja (složenog UO), kako veli, to je u domenu mog uticaja!
Prava je sreća da su ovi misleći ljudi, uprkos iskušenjima ostali u našoj zemlji, da ih vezuje iskustvo ljubavi prema Srbiji i iskustvo dogovora, kako veli Profesor Koji Sedi, pa povrh toga sto su nas zadužili svojim nepatvorenim delima, oni dragocene kategorije i osobenosti svojih kreativnih kognitivnih procesa kao Unizveritetski profesori nesebično ulivaju mladim generacijama. Umesto toga, mogli su da svoje nadnaravne likovne, kreativne i super-kortikalne moći ponesu u neku superrazvijenu zemlju, gde samo vrebaju ovakve veličine i dočekuju ih uz Muziku za kraljevski vatromet i topovske salve!
Kako smo dobili ove blistave članove UO, nakon što su oplevljeni ostali mangupi iz muzejskih redova, vasaljenske igre za direktora su mogle da otpočnu!
Deus ex machina
A onda se pojavila ona, Marijana Kolarić i zasenila sve druge kandidate, pa su nam odmah postali dosadni i nezanimljivi, nećemo ih ni spominjati…
Ova andjeoska kustoskinja dolazi nam, pre svega, iz Novembar galerije. Novembar galeriju drži Šaper, ona je čedo znamenitog beogradskog hipstera i stručnjaka za marketinšku maglu koji je drugovao sa sa Tasovcem, Lečićem, Dinkićem i svi drugarski delili aspiracije ka Monetarnom udaru, koje su na kraju i sproveli u delo, nakon pada Miloševića. Njihova moć ka transcendenciji imaginacije u zbilju došla je do izražaja kada su lik filmskog junaka Spiridona Kopicla iz Davitelja doveli u zbilju nakon oktobarskih promena 2000. godine. Tada su snove beogradskog hipstera pretvorili u košmare krezube Srbadije, kad je najzad Šaper zaista izašao pred filharmoniju, kao Spiridon u finalu filmskog ostvarenja. Ova mistična, nadarena kuratorka kao da je još jedno bajkovito biće iz Pajkićeve i Šijanove celuloidne uobrazilje. Pitamo se da li je uopće stvarna…
Usled ove količine misaonih procesa, kroz medijsku sferu kao da nas je obasjala svetlost univerzalnog Misiliočevog sveta ideja, te se osetio taj magnetizam zračećih umova koji se privlače dok je kolajuća svetlost neodoljivog genija zvanog Kolarić Marijana obasjavala Profesore i ostale članove UO. Legenda veli da su još davnih dana na trnovitom putu svile svi usnili da su leptiri koji lete od cveta na cvet, ali nisu bili sigurni da li oni sanjaju da su leptir, ili zapravo leptir sanja da je trut koji u zbilji drži monopol nad celom livadom institucionalnog nektara. Postalo je sasvim izvesno da je sama Fortuna spojila ove izuzetne ljudske prirode kroz blještavu meta-misao i da je izbor novog direktora već zapečaćen sudbinom. Maktub! I dok svi nesebično navijamo za ovakav srećni rasplet muzeoloških dubioza, ostaje nam samo loša slutnja, naša nespremnost na hepiend, mučni strah, bojazan da će se kakav zli Euripid pojaviti iz mraka neprosvetljenih kuloara u kulturi i pokvariti svojim prljavim dijaboličnim scenariom ovu predivnu kognitivnu romansu za zdrav srpski mozak.
Umesto epiloga ostaje ova legendarna rečenica koju je Profesor Koji Misli navodno uputio na Vaseljenskom saboru kandidatškinji Mirjani Kolarić, čija verodostojnost nije do kraja potvrđena, ali na najbolji način odražava oštrinu Misliočeve dedukcije:
Kada Vi postanete direktor, vi ćete imati mišljenje, a ja sam od ranije imao svoje mišljenje, pritom sam bio i direktor Muzeja, a sad sam predsednik UO, onda je mišljenje Predsednika UO ujedno i mišljenje Direktora, dakle, moje će Mišljenje ujedno biti i Vaše Mišljenje?!
