Paviljon Cvijete Zuzorić, koji se nalazi na listi kulturnih dobara Republike Srbije, sagrađen pre gotovo stotinu godina, na najboljem je putu da se nakon burne istorije pretvori u – kafanu! Ovaj spomenik kulture na Kalemegdanu sedište je najstarijeg i najvećeg strukovnog udruženja likovnih umetnika ULUS-a, kome nakon više od celog veka postojanja preti gašenje, kao posledica dvogorišnjeg bahatog i kriminalnog rukovođenja.
Najveće nacionalno strukovno udruženje u Srbiji ULUS ima dugu tradiciju od preko stotinu leta i oko tri hiljade članova. Nakon hajdučkog preuzimanja od strane nove uprave, pre dve godine, našlo se u jednoj od najvećih nevolja koje su ga kroz istoriju zadesile, palo je u ruke nevladinog sektora. Trgovina prostorima na prestižnim lokacijama je već počela, a udruženju preti gašenje i oduzimanje nepokretnosti ukoliko se nastavi sa opstrukcijom njegovog rada. Sazivanje nelegalne Skupštine preko Zoom internet aplikacije za nekoliko dana, u poslednjem trenutku, 29.12.2021. godine, ostavlja pravnu mogućnost za njegovo gašenje. Reč je ili o bednom pokušaju pranja ruku od gašenja ULUS-a sa umišljajem, ili o izostanku misaonih procesa nelegalne uprave kao i nestručnosti advokatske kancelarije Učajev, koja udruženje zastupa, što teško da je verovatno.
Udruženje likovnih umetnika Srbije nastalo je na temeljima najstarijeg srpskog profesionalnog umetničkog društva, osnovanog davne 1898. godine. Nakon užasa Balkanskih ratova i krvavog Prvog svetskog rata, nezapamćenog stradanja jednog hrabrog malog naroda, čuveni srpski umetnici poput Predića, Roksandića, Šobajića i drugih osnovali su ovo udruženje 1918. godine u želji da ponovo uzdignu stvaralaštvo i kulturu iz pepela zgarišta i pustoši koju je za sobom ostavila austrougarska vojska i njeni saveznici, u Beogradu još uvek razrušenom nemilosrdnim granatiranjem monitora sa Dunava.
Deceniju kasnije, zahvaljujući rešenosti Branislava Nušića, volji i odlučnosti beogradskih dama, podignut je paviljon Cvijeta Zuzorić, današnje sedište ULUS-a, najprestižnija umetnička institucija Kraljevine Jugoslavije, koju je Mihajlo Pupin lično finansijski pomagao.
Novi rat je ubrzo opustošio Beograd, a nemačka okupaciona sila se narugala u lice srpskoj kulturi pretvorivši srce umetničkog života u vojni magacin, pokraj kojeg je postavljen cirkus.
Situacija je ponovo postala dramatična za opstanak ULUS-a, od kad se novo rukovodstvo podsmešljivim i otvoreno neprijateljskim stavovima prema Srbiji, njenoj baštini, zapanjujućim izjavama podrške kosovskim separatistima, svojim vezama sa neprijateljskim stranim nevladinim organizacijama i njihovim istaknutim saradnicima u Srbiji, prezrivom odnosu prema članstvu, ovaj put bez i jednog ispaljenog metka ili granate ponovo u lice narugali zemlji i njenim građanima, koji kroz poreze plaćaju njihovo delovanje.
Glupost ili sračunati kriminalni plan stečajne umetničke NVO mafije?
Nažalost, građani Srbije su masovno saznali za ovo udruženje preko tabloida i štampe, kada se Arion Aslani, inače član ULUS-a, umetnik albanskog porekla, olakšao ispred paviljona. To je navodno uradio iz protesta zbog donacije Dragice Nikolić, koje je simbolično proglašena počasnim članom udruženja. Aslani je nazvao taj fiziološki čin umetničkim projektom Shit maping, izvrgavši ULUS ruglu i najavivši dolazak njegovih fondaških tovariša.
Nova uprava je ne samom početku rada izazvala ogorčenje velikog dela samostalnih umetnika, sračunatim urušavanjem udruženja i svih tradicija na kojima je utemeljeno, počev od koncepcije gotovo stogodišnje Jesenje i Prolećne izložbe, uz nagrade koje su označili kao prevaziđene. Finansijskim malverzacijama, grubim kršenjem statuta i falsifikovanjem zapisnika, mutnim pregovorima sa gradskim vlastima i ustupanjem prostora i dela programa, ukidanjem prodajne galerije, nametanjem bliskih saradnika, kustosa i političkih aktivista iz umreženih nevladinih organizacija, zapošljavanjem bliskih saradnika u udruženju kom je prethodilo nemilosrdno šikaniranje, a zatim i desetkovanje zaposlenih, opstrukcijom rada na svim nivoima, dovođenjem nekvalifikovanih ljudi na pozicije i još mnoge druge neregularnosti podstakli su samostalne umetnike da prikupe obimnu dokumentaciju o zloupotrebama u okviru udruženja. Spisak nepočinstava nelegalne uprave veoma je dugačak.
HRONOLOGIJA
Neposredno nakon uspostavljanja novog rukovodstva, Milica Rakić je podnela neopozivu ostavku na članstvo u Upravnom odboru, što je bio prvi udarac na legitimitet uprave, izazvalo je oštre polemike i podozrenje članstva. Milica je dobila ubedljivu većinu od 156 glasova, pa kako nije izabrana za predsednicu UO, insistira da se u zapisnik unese kako nije ispoštovana volja članstva. Ubrzo za njom, ostavke podnosi još članova Upravnog odbora. Gradimir Rajković takođe podnosi neopozivu ostavku, ograđuje se od odluka UO donetih preko zoom-a, rekavši da neće da učestvuje u rušenju ULUS-a. Napisao je da odbija da bude tamo gde umetnost grca, advokati prave selekcije, gde profesija ide u ofis. Ređaju se ostavke koje uprava čak i ne unosi u zapisnik,pa tako UO napuštaju Dragana Stevanović i Miloš Đorđević, koji oštro protestuje zbog arogancije nove uprave u prekrajanju tradicionalnih godišnjih izložbi bez javne rasprave. Ovo nihilističko zadiranje u tradiciju odraz je ničeg drugog do otklona od tradicije. Iskreno, ovom vidu promena nisam dao podršku u skupštini, napisao je Đorđević u mejlu koji je poslao UO.
Nakon što je izgubila legitimitet, uprava izmišljanjem raznih pravilnika, pretnjama i opomenama suda časti, raznim administrativnim maltretiranjima članstva, kao i blokiranjem svih kanala komunikacije pokušava da zadrži na juriš osvojene pozicije.
Nelegalna uprava je na ovaj način želela da zataška sve neregularnosti. Statusna komisija, koja je sačinjena po nalogu Ministarstva kulture i informisanja u cilju rešavanja nagomilanih socijalnih problema članova, raspoštena je posle svega par meseci. To se dogodilo neposredno nakon što su njeni članovi otkrili otkrili da Marija Kauzlarić, članica Upravnog odbora, ne samo što nema uslove za tu funkciju, već njena biografija ne ispunjava uslove za status samostalnog umetnika.
POŽAR
Požar u ULUS-u, u Paviljonu Cvijete Zuzorić, dogodio se, po mišljenju samostalnih umetnika, u najboljem mogućem trenutku za novu upravu‚ a u njemu je navodno izgorela obimna dokumentacija. Šta je sve izgorelo od dokumenata 08. 03. 2021. godine do danas je nepoznato. Ono što se ipak zna je da su samo par dana nakon toga, vredna umetnička dela prebačena u Narodni muzej u Beogradu zbog navodnih oštećenja, a kompjuteri sa podacima kao i registri i fascikle sa dokumentacijom su odneseni na servis u nepoznatom pravcu. Kako je svemu prethodilo nenamensko raspolaganje sredstvima radne zajednice kao i malverzacije zbog kojih je ULUS kažnjen visokim novčanim iznosom, veliki deo članstva izrazio je ozbiljnu sumnju da je požar podmetnut. Pokrenuta je policijska istraga u vezi sa ovim slučajem, dok su nizovi neobičnih koincidencija i prećutkivanja u informisanju članstva, kao i činjenica da nestanak dokumentacije ide na ruku novoj upravi postali uzročnici ozbiljnih nedoumica u javnosti.
Nakon što je dokumentacija navodno pročišćena plamenom, nelegalna uprava je rasterećena balasta materijalnih dokaza. U osećanju nadmoći, nastavljaju da se bahato ponašaju i ulaze u konačni obračun sa radnom zajednicom, kojoj su prvo spustili plate na minimalac usred vanrednog stanja. Zatim bezobzirno dovršavaju čistku zaposlenih, o čemu nam svedoči koleginica iz računovodstva, koja je nakon petnaest godina rada proglašena za tehnološki višak. Ona je, kako tvrdi, zamenjena kolegom bez odgovarajuće stručne spreme.
ČISTKA računa i radne zajednice
Snežanu Milunović su Danilo Prnjat i Martin Erdeš kao ćlanovi komisije zadužene za sistematizaciju, uz jednoglasnu odluku UO izbacili sa posla. Povod je bilo nekoliko lažnih pritužbi koje su Prnjat i Marija Kauzlarić verifikovali u saradnji sa Upravnim odborom, kako nam objašnjava.
Na taj način su očistili ULUS od većine zaposlenih, ostavljajući samo tri tehničara i nekvalifikovanog računovođu od jedanaest zaposlenih. Uprava kojoj su puna usta brige za socijalna pitanja i status umetnika i radnika.
Snežana je podnela krivičnu prijavu zbog malverzacije sa sredstvima Bijenala mladih, Koja je Prnjat, uz saglasnost UO, posredstvom lažnih faktura i uz proviziju agencije od 10% izneo sa računa Ulusa, za šta bivša radnica ima i konkretne materijalne dokaze. Reč je o preko 300.000 dinara, a kako nam kaže, ovo je bila praksa i tokom drugih manifestacija.
Borac protiv nacionalizma u strašnoj tiraniji i hrabri antifašista na okupatorskim fondovima kako se Danilo Prnjat predstavlja, u suštini je anonimni umetnik, profesionalni umetnički homoseksualac, koji veruje da mu njegovo seksualno opredeljenje pribavlja neki umetnički legitimitet i izuzetnost. Za njega se saznalo tek nakon skandala u ULUSu, zahvaljujući radu u kom liže izloge poznatih brendova kao Roberto Cavalli, Max Mara… na internetu se može naći šokantni podatak koji je sam uneo u biografiju na reprezentativnom sajtu, da je zapravo odgovoran za lažnu dojavu o postavljanju eksplozivne naprave u objektu supermarketaTempo, predstavljajući to kao svoj umetnički rad kojim se bori protiv srpskog nacionalizma. Ponosno ističe učešće u manifestacijama Republike Kosova. Uz dokaze o finansijskim zloupotrebama i maltretiranju članstva i radne zajednice, pitamo se kakav je socijalni i psihološki sklop ličnosti potreban da se čine ovakve stvari i krije li se kakva ozbiljna psihopatologija iza svega? Biće da je ovakva biografija, uz finansijske pronevere i njegov drski način komunikacije sa članstvom, pokrenula sumnje da je upravo on podmetnuo požar u paviljonu.
Presuda u sudskom sporu iz davne 2013. koja je u međuvremenu pristigla u korist oštećene članice Mirjane Denkov-Mraović, kojom je ispisala Vojislava Klačara sa APR kao zastupnika ULUS-a, predstavlja još jednu od okolnosti koje su uzdrmale upravu u njenim upitnim aktivnostima. Čitava mala melodrama se odigrala s tim u vezi, no to je već tema za ceo poduži feljton, koji čitavo delovanje ULUS-a nakon 2012 stavlja izvan zone legalnog.
Umetnike patriote, vernike i sve one koji poštuju tradiciju naročito je uvredilo skrnavljenje ikone svetog Luke, tradicionalne slikarske slave ULUS-a, kao i odbijanje da se sprovede skupštinska odluka u vezi sa obeležavanjem tog datuma. Ne samo da su oskrnavili, već su sa tako oskrnavljenom ikonom učestvovali ne bijenalu u Zagrebu. To je još jedno besramno promovisanje srbomržnje i srbofobije koju otvoreno pokazuje nova uprava, dokumentovana kroz njihove biografije i programe, na koju ukazuje članstvo.
Umetnički paviljon – od nemačkog cirkusa do kafane
Prilikom prodaje, prostor se prvo isprazni od vrednih stvari i ljudi, a zatim se korisnici uvode u posed, kao što je učinjeno u ULUS-u, tvrdi Mina Antonijević. Ustupanje 30% programa gradskoj upravi kao i fizičkog prostora depoa za ugostiteljsku delatnost i jedne kancelarije u Paviljonu Cvijete Zuzorić navelo je umetnike da zaključe kako se radi o sračunatom urušavanju udruženja sa ciljem otuđenja nepokretnosti koje su mu ustupljene za korišćenje na neograničen rok.
Oba ULUS-ova izlagačka prostora, Galerija Ulus u Knez Mihajlovoj i Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu već su ispražnjene, zaposleni su desetkovani, dok su svi umetnički radovi izbačeni iz paviljona nakon požara. Iz službenih beležaka sa sastanka predstavnika Ministarstva kulture, Sekretarijata za kulturu Beograda i ULUS-a održanog u aprilu 2021. godine, postaje jasno da nelegalna uprava vodi mutne pregovore oko rešavanja pravnog statusa paviljona, kom kao gost prisustvuje i Maja Ćirić. Nju prate skandali u vezi sa ULUS- om, te njena uloga ovde ostaje nejasna, kako nije član udruženja, ali se nalazi u dve komisije Ministarstva kulture za dodelu sredstava. Pomoćnik ministra Radovan Jokić pokušava da nametne rešenje po kom bi paviljon postao odeljenje Kulturnog centra Beograda, a grad dobio mogućnost da otvori ugostiteljski objekat u paviljonu, takođe bi i AICA udruženje kustosa dobilo ovde svoj prostor. ULUS se na ovaj način istiskuje iz vlasništva, dok možemo da naslutimo privatne interese učesnika u ovim pregovorima. Ne bi se prvi put desilo da se umetnički prostori zatvore sa umišljajem i pretvore u komercijalne, kao u slučaju Grafičkog kolektiva, takođe u pokušaju od pre nekoliko godina da se Dom kulture studentski grad pripoji Studentskom kulturnom centru.
Pokušaj prebacivanja paviljona u nadležnost KCB predstavlja grub pokušaj prisajedinjenja strukovnog udruženja svih umetnika Srbije jednoj lokalnoj beogradskoj instituciji veoma usko i isključivo kulturno opredeljenoj, koja jednostrano predstevlja samo sebe i jedan uzak deo beogradske scene. Narodski rečeno, to izgleda kao da FK Zvezda postane odeljenje FK Turakovca i da od internacionalnog postane lokalni tim. Kulturni centar Beograda može teoretski postati samo deo Ulusa, i to pod uslovom da se posveti profesionalnom umetničkom izrazu pre nego lokalnom politikantskom amaterizmu. Iza ovakvog pokušaja pravljenja kafane i uzurpacije programa ne mogu se kriti časne namere, sve ovo vodi uništavanju udruženje. Namere nove i nelegalne uprave mogu se lako uočiti kroz progon koji autor teksta doživljava od Vladana Jeremića, kog lažima pokušava da izbaci iz udruženja samo zato što se pobunio protiv zloupotreba, iako ni on ni njegova supruga tu nisu legalno.
Ovi konspirativni dogovori su razgnevili članstvo, koje tvrdi da se ovim jasno razotkriva zašto nelegalna uprava insistira na potpisivanju novog ugovora sa Gradskom upravom, uprkos rešenju iz 2011 godine, po kom se prostor paviljona dodeljuje ULUSU na korišćenje na neograničeni rok. Prilikom prelaska ovlašćenja na Republiku, tj. nadležno ministarstvo, rešenje nije oboreno. Jedino novi ugovor bi mogao da obori to rešenje.
Samostalci veruju da se ovo nije dogodilo isključivo usled zoga što sam grad neće da potpiše ugovor sa upravom kojoj se legitimnost osporava po vise osnova. Od punog sastava od devet članova, ostalo je samo pet, a od te brojke dvoje ne ispunjavaju uslove propisane Statutom. Oni niti su plaćali članarine, niti imaju potrebnu umetničku aktivnost da bi uopšte mogli da se nađu na ovako odgovornim pozicijama. Sa druge strane, ogroman broj propusta i očiglednih finansijskih malverzacija, mogu poslužiti nakon potpisivanja ugovora kao vid pritiska na uduženje da se odrekne prava koje polaže na zaštićeno kulturno dobro zdanja Cvijete Zuzorić.
SMRT ULUSA?
Blokiranje rada udruženja od strane nelegalne uprave može se protumačiti kao pokušaj njegovog urušavanja, nakon čega bi izgubilo mogućnost raspolaganja svim nekretninama.
Ukoliko se ne održi sednica Skupštine, čiji se rad opstruira već skoro dve godine, udruženje se gasi po sili zakona. Dana 28. 12. 2021. Se navršava tačno dve godine od dolaska nelegalne uprave. Advokatska kancelarija Učajev, koja zastupa ULUS, do poslednjeg trenutka ništa nije učinila po tom pitanju, iako je rukovodstvo obavešteno o opasnosti od strane članstva.
Nelegalna uprava, nakon podsmevanja članstvu i negiranja svega u vezi sa ovom situacijom, ipak odlučuje da sazove Skupštinu 29. 12. 2021, ali preko Zoom-a, dakle uključenja članstva posredstvom interneta. Kako Skupština bez potpisa članstva (ne postoji obaveza elektronskog potpisa) nema nikakav legitimitet, postaje teško poverovati da je reč o neupućenosti, nedostatku pronicljivosti takozvane uprave, ili pak gluposti pojedinaca, te nestručnosti kancelarije Učajev, još je teže prihvatiti da ovakvu brljotinu prave iz nekakvih dobrih namera, u poslednjem trenutku, izloživši ULUS ogromnim riziku. Logično objašnjenje bi bilo da svi skupa žele da operu ruke od svega, nakon što su otkriveni u nameri, no ipak ostavljajući pravni osnov za gašenje ULUS-a.
Reprezentativnost:
Udruženje lukrativnih, lakomih i lakovernih umetnika Srbije?
Novu nelegalnu upravu i njene članove sve spaja delovanje kroz razne nevladine organizacije širokog spektra kao i NKSS (Nezavisna kulturna scene) koje deluju toksično na kulturu domaćina. Pravo je pitanje koga je nezavisna nezavisna scena? Oni su zapravo više desetina organizacija umreženih u jednu, koje se povezuju sa svima, od stranih nevladinih organizacija poput Soroša, Heinrich Boll Stiftung, Rosa Luxemburg, preko korporacija kao što je Nelt, oni dobijaju konkurse Ministarstva kulture. Oni nisu umetnička, oni su političko – finansijska organizacija koja neskriveno radi protiv interesa Srbije i nije joj mesto ni u kulturi, a kamoli u umetnosti. Činjenica da im država to dozvoljava govori o nivou naše kulturne i ekonomske okupacije.
Koja je razlika između NKSS i Ne davimo Beograd, teško shvataju i oni koji su upoznati sa problematikom i delovanjem nevladinih organizacija. Zapravo je nemoguće ispratiti tu količinu umreženih aktivista na stranim, korporativnim I državnim fondovima. Kada Ne davimo Beograd organizuje proteste, ne ostane niko u NKSS. Ukoliko pratimo finansijske izveštaje, svuda se vrte iste organizacije, imena, habovi, prostori, Ostavinske galerije, Magacini, preko računa nekih prelaze zaista ogromna sredstva. Ne davimo Beograd je uspeo da organizuje i proteste ispred Cvijete.
Članstvo već dugo ukazuje na činjenicu da ULUS gubi reprezentativnost kroz saradnju sa diletantskim udruženjima kao što je hrvatski Odrast ili Prostor recimo, a za status samostalnog umetnika insistiraju na promeni pravilnika kako bi se volontiranje i rad sa decom i osetljivim kategorijama računalo. ULUS je profesionalno strukovno udruženje, ne socijalna, amaterska ili politička organizacija i platforma, kako kaže Maja Milovanović.
Oni su u kratkom roku okupili gomilu Latinkine i Borkine dece, levičarskih liberala, boraca protiv mrske srpske imperijalne hegemonije u regionu, LGBT aktivista, zelenih eko džihadista, progresivnih kovid redara kojima je mrsko sve što je srpsko, hrabrih boraca za borbu protiv borbe, gej aktivista jugonostalgičara, koji plačno posežu za socijalističkom SFRJ. Gotovo da sam spremna da požalim što Jugoslavija ne postoji više, jer bi u toj državi ovi nostalgičari prvi gulili poduže zatvorske kazne kao priznanje za svoj aktivizam, dodaje Milovanović.
Uvođenje kustosa za tradicionalnu Jesenju i Prolećnu izložbu i ukidanje nagrada bez javne rasprave je bio nedopustiv čin. Maja Ćirić je nezavisni kustos u AICA, bila je po pozivu zadužena za Jesenju izložbu, što je takođe povreda statuta. Nezavisna kuratorka je pritom u Komisiji za otkup umetničkih radova pri Ministarstvu kulture i Informisanja, kao i predsedsednik komisije za dodelu projektnih sredstava za savremenu i vizuelnu umetnost, dok je njen asistent na Jesenjoj izložbi Lav Mrenović, nakon otpuštanja zaposlenih u ULUS-u dobio radno mesto producenta, gde već ulazimo u opseg ilegalnih radnji. Članstvu je ponuđeno od uprave da im pišu projekte za Ministarstvo kulture za procenat. Mnogi umetnici koje je ona uvrstila u selekciju izložbe, ujedno su i dobili sredstva za otkup, dok je veliki deo članstva skrajnut i izbačen iz programa. Samostalci koji su se organizovali protiv samovolje nelegalne uprave, smatraju da je po sredi nedopustiv sukob interesa, nezakonita trgovina uticajem, pa najavljuju i nove tužbe.
Druga kuratorka-kustoškinja koja je preuzela Prolećnu izložbu je ni manje ni više nego koordinatorka NKSS Mirjana Dragosavljević. Njeno se ime vezuje za projekt Četiri lica Omarske, suosnivač je BIRN-a i deo redakcije portala Mašina. Četiri lica Omarske, umetničko- teorijska radna grupa, već skoro deceniju izaziva kontraverze i skandale, nakon Oktobarskog salona, kada su učesnici u debati poredili Omarsku sa logorom na Starom sajmištu, gde je sistematski i organizovano pogubljeno više desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma svih uzrasta, što je izazvalo užas kod žrtava muslimanskih logora i istoričara. Kao srpska izbeglica iz Hrvatske tokom operacije Oluja, ona je zaklon i uporište potražila u Srbiji, da bi učestvovala u projektima poput Belih traka u Prijedoru i ratoborno nametala zapadne okupatorske narativa o genocidnim Srbima. Nešto se tu ipak ne uklapa, kada je uspela ne samo da pretekne, već i da avanzuje delujući protiv klerofešističke genocidne države?
U okviru ovih izložbenih igrokaza obeleženih malverzacijama uprave, učestvuju i drugi kustosi po pozivu, dok se uprava više i ne osvrće na statut. Vladan Jeremić, Branislav Dimitrijević, Luka Knežević – Strika i drugi prosleđuju rezervacije za svoje ekipe, dok ih sa upravom povezuje trougao NKSS, CZKD, NDM BGD zajednički interesi širenja nevladinih mreža. Vladan Jeremić je projekt menadžer Roza Luksemburg fondacije za zapadni Balkan, nemačke nevladine organizacije levičarske Die Linke partije, čije se finansiranje preko 90% zasniva na državnom budžetu Bundestega, između ostalih i Ministarstva unutrašnjih poslova Nemačke. Ovaj aktivista koji ujedno i piše za portal Kosovo 0.2 Republike Kosovo, nedavno je nezakonito avanzovao u organe ULUS-a, zahvaljujući svojim kontaktima, kako tvrde učesnici programa, nesebično obećava novac za projekte kao i da će Nemci obnoviti Cvijetu. Kroz projekte je u tesnim vezama sa Danilom Prnjatom. Sve ove levičare na stranim fondovima vezuje nedostatak nelagodnosti da posegnu za korporativnim, ili pak za budžetskim sredstavima i društvenim pozicijama klerofašističke Republike Srbije, dok nas optužuju za fašizam, genocide, primitivizam i zaostalost za tradicionalnim kononijalnim evropskim vrednostima.
Quo Vadis Aida, đes boona pošloo?
(umesto zaključka)
Mnogi građani Srbije ne znaju, ili ih sa pravom ne zanima gotovo ništa o savremenoj kulturi i umetnosti. Iza nje se otvoreno guraju poželjni misaoni tokovi i mnoge druge zamke globalnih agendi, nametanja kulturne vladavine zapada i korporacijskih narativa. Umetnost je postala sve što nikad nije bila, dok je usput zaboravila na svoju istorijsku vezu sa lepotom i slobodom duha. Umetnost je otuđena čak i od nadarenih predstavnika struke, koji se proglašavaju zaostalim fašistima. Ona je u potpunosti prešla u vlast sračunatih umetničkih bitangi, koji su plaćeni da svojom užasnom i prostačkom ne-umetnošću šire kulturni uticaj zapada i bore se protiv baštine kolonizovanih naroda, njihove vere i nacionalnog identiteta. Oni bez milosti ustaju protiv svega što se ne uklapa u potpunosti u savremene nametnute LGBT, ekološke, rodne, kulturne i druge narative, sa namerom okupljanja što većeg broja omladinaca u svojim redovima. Njihov cilj nije samo okupljanje mladih i napredovanje u hijerarhiji, već i upliv u državne institucije lobiranjem, novcem, trgovinom uticajem i obećanjima, sve do njihovog potpunog preuzimanja. Oni su međusobno povezani kroz mreže aktivista u celom svetu i zaštićeni kao polarni medvedi od strane belosvetskih organizacija sa svojim advokatskim timovima. Ova kolonijalna kultura kao cilj ima slom tradicionalnih vrednosti stvaranjem mladog naraštaja mirnih građana sveta suprotstavljenih vlastitoj otadžbini i nacionalnom identitetu, koji će se ne samo radovati kulturnoj i ekonomskoj okupaciji, već će u njoj i učestvovati.
Šta imamo kao posledicu ovoga? Gomilu netalentovanih aktivista na stranim fondovima u sprezi sa državnim institucijama, sa neobično glupim performansima i pamfletima koji će nas stigmatizovati kao narod, prikazivati žrtve iz Republike Srpske kao zločince i pozivati na priznanje Kosova i Metohije kao nezavisne države. Dobili smo gomilu parazita bez morala i savesti, koji uzimaju novce u državnim institucijama od naroda kome se rugaju i smeju u lice. Dobili smo gomilu impotentnih antinarodnih separatista i kulturnih kameleona, polusveta i malograđana, izdajnika koji bi svaka iole suverena država uputila na odsluženje zatvorskih kazni.
Dobili smo potpuni kulturni slom koji se ogleda u organizovanom uništavanju umetničkih institucija.
