Ja, Vladimir Mojsilović, srazmerno zdrave pameti odlučio sam da objavim saopštenje za polujavnost
Od četrdeset i šest minuta, koliko mi je ostalo od Sat vremena za Kulturu, za tekuću godinu, trideset i dva minuta sam izdvojio za ovaj iskaz.
Nula za kulturu
Ograđujem se od svih zvaničnih institucija u kojima sam izlagao, naročito onih državnih, najvišeg ranga. Moram da priznam da me je uveliko stid kad me neko upita za umetničke angažmane u pojedinim ustanovama kulture, te osećam veliku dozu krindža s tim u vezi. Toliko me je postalo sramota svega što kultura predstavlja na koncu prve godine Novog velikog rata (od nulte godine onog što dokoni teoretičari nazivaju transhumanizmom), kog su čelnici simboličnih ukrasnih entiteta poznatih kao države objavili nevidljivom neprijatelju. Na taj su način odagnali svaku sumnju da je pojam suverenitet postao čisto metafizička, ezoterijska kategorija, dakle isključivo pojam, ukoliko se ne koristi u kontekstu vlastite negacije. Uprkos tome što mehurovi u kojim građani žive polako pucaju, nakon čega naknadno dolazi i svest o obimu transformacije zajednice koji je u toku, svojstvo života u placenti upravo je nesvesnost postojanja bilo čega van nje. Sve dok vodenjak konačno ne prsne i ne dođe do izlaska učaurenog zigota na svetlost nadolazećeg mraka.
Nadam se da će u ovom novom i jadnom stanju državno finansirane kulture pod diktaturom fondova neko mudar, a opet sa malo više kuraži od nesrećnih pelikana vladajućih političkih elita, najzad stati za vrat toj produkciji i ukinuti u potpunosti budžet za za ovaj nesretni fenomen sa daunovim sindromom, te pomoći raznim oblicima kreativnog stvaralaštva u pokušaju da najzad temeljno izumru. Nek se korporacije i fondacije do mile volje bave svojim primenjenim fondaškim oblicima stvaralaštva i kreativnom europsihijatrijom o svom trošku, dok narodu konačno ne padne mrak na oči, kad već incestuozne vladajuće porodice nisu u stanju da im stave glavu na panj. Zakržljalo tržište da se oslobodi umetničkih monopola i poseda dinastija Drugova državnih knezova, vitezova, viteškinja…
Ovde neću spominjati pojedince imenima i prezimenima, ne usled nelagode koju ni najmanje ne osećam kada je to po sredi, već pre svega zbog njihove izričite nebitnosti u svakom pogledu. Oni više nisu važni čak ni meni, paćenom slikaru i umetniku. U ovom slučaju nije neophodno čekati ni kakav istorijski sud da bi stvari bile jasne. U stvarnosti krize koja sve više pogađa njihove okupacione gospodare, vrlo se lako može desiti da im oni izmaknu iz vidokruga, te da njihov zaštićeni status privilegovanih pudlica postane, u najmanju ruku, problematičan.
Vratimo se na gornju scenu prekih narodnih sudova, kako bi ikako došli do jedne optimistične vizije za NGO angažovane umetnike. Plašite li se, o odnarođeni, otuđeni građanski eko-džihadisti, Bundestag gej komunist, fondaški lemuri i voluharice, da će od vas zbog rodnih, ekoloških, nacionalnih zasluga očajni srpski plebs praviti ljuljaške na trgovima, ili ste još uvek bezbrižni i uljuljkani? U jednom takvom, mogućem, vrlo mogućem trenu, ipak čvrsto verujem da ćete uspeti da preteknete, zahvaljujući vlastitoj nebitnosti kao umetnika,nebitnosti kao marginalne grupe sa posebnim potrebama bez bitnijih antropomorfnih odlika, ali doslednih sisara zapadne ku…lture, ali i dalje sasvim nebitnih. No verujem da će se iznaći učinkoviti vorkšopi sa ergoterapijom u kakvom metohu ili sovhozu, gde će vaše tužno bivstvovanje pohrliti smislu u okvirima zajednice, kroz oslobađajući rad na kopanju krompira ili pak košenju lucerke. Popuštanje svih tih urbanih mehurova biti će, bojim se, pomalo neugodno, ali prosvetljujuće iskustvo za društvo u celini. Preskočimo zarad intrigantnosti dalju denotaciju u iščekivanju detonacije.
Ruku na srce, korporacije i fondovi sa pripadajućom debilnom levicom i medijima su, najzad, svojom nesamerljivom glupošću i ljigavošću dali veličanstven doprinos našoj borbi, pokazali se kao najsnažnije uporište budnosti srpske nacionalne svesti, za razliku od kljastih udbaških patriotskih snaga. Silni novci ipak nisu bačeni uzalud! No za sada, u ovoj demokratskoj tranzicionoj etapi kovid Srbije, neka se sami uzgajaju na NGO i korporativnom gnojivu u nekoj izolovanoj ostavi, daleko od državnog budžeta (koji bi, kao što rekosmo, svakako valjalo što pre ukinuti).
Državne institucije
Kada je reč o Nacionalnom blagu i značajnijim nacionalnim delima u okviru muzejskih zbirki, one bi se održavale uz dragovoljne i dobrovoljne doprinose istaknutog članstva dominantne partije, uzevši u obzir da su svakako svi u pravom trenutku preplivali u toplo Napredno gnjezdo. Nije u redu da narod uopšte plaća kulturu, kad već plaća krvavi danak za sve ove suvremene knezove naše demokracije. Ove institucije bi svakako i dalje bile zatvorene da Ćesar nebeski i zemaljski Aleksandar Veliki svojevremeno nije isukao palac u erekciji za kulturu, pa je red da se onjima brinu savesni pojedinci na državnim sinekurama i stranački preduzetnici.
Što se tiče samih umetnika koji nisu na okupatorskim fondovima, oni u finansijskom smislu zapravo i ne postoje, tako da ukidanje budžeta oni ne bi ni osetili. Samim tim, odavno se izgubila svaka potreba za radnicima u kulturi i umetničkim institucijama koji parazitiraju na realnom poreskom novcu, a u dotjecaju su sa umetnošću na nivou kontagiozne mađije. Sa druge strane, postojanje stvarnih nekretnina, suvremenih galerija i besmislenih muzeja sasvim bi dobro poslužilo, u duhu primenjene umetničke prakse njihovih dominantnih struktura iz senke i feudalaca i despota suvremenog primenjenog akademskog konceptualizma, kao bolnički kapaciteti za duševne bolove u mirnodopskim uslovima, dok bi u ovim naročitim, ratnim okolnostima radili kao kovid bolnice. Tu bi se pritom moglo pelcovati u rame, za razliku od dosadašnjeg cijepljenja u guzu populatnim kožnim duvačkim instrumentima sa zapada.
O samim ratnim kovid uslovima se ne izjašnjavam bez zastupnika koji me je pritom savetovao da svima slobodno spomenem Oca njemačkog.
U međuvremenu, čini se da su neki istaknuti kuratori u ovim institucijama, suvremeni mislioci najzad imali priliku da se uvere da su, bežeći od „kala“ nacinalnog, odavno skrenuli u sekundarne kulturne sirovine zapadne civilizacije, a epilog ovih procesa je da su bukvalno postali menadžment otpada u okviru ekoloških projekata koji su, blagošću evropskih patrona, našli svoje mesto u vrhunskoj umetnosti. Sledećeg leta gospodnjeg, tačnije zime, možda otkriju da grejanje i pun burag nisu sile ab nichilo i ne nastaju snagom pozitivnih misli, koje se ne daju transformisati u značajne izvore električne energije. 0% CO2, 0 % za kulturu? Pitanje koje ostaje rafiniranim urbanim prosvetiteljima i građanskim perjanicama visoke kulture, da li će tad uočiti kauzalnu vezu između domaćih elektro-energetskih izvora i njihovih novih ponosnih stranih vlasnika i izražene ekološke svesti kojom nas perjanice-barjaktari zasipaju iz najviših institucija kulture. No, kad pandemija hipotermije uzme maha i kad ovi kad dosegnu dubinu ovih spoznaja, nameće se i pitanje da li će tad ugalj iz ložišta koji sad vonja, početi da miriše u sentimentalnom sećanju na tople, minule dane u narodnoj hipotermiji budućnosti. Da li će postati jasan elementarni zakon termodinamike po kom je visina temperature u stambenoj jedinici obrnuto proporcionalna lepotama mirisa lignita u ložištu? Što je toplote manje, miris uglja je miliji i draži. Naravno, uvek je tu hrastov parket i drvenarije eko-fondaške buržoazije koja nas hrabro vodi ka zelenoj tranziciji.
Privatno preduzetništvo ideje
Sa druge strane, izgleda da je jedan deo onih koji brode privatničkim vodama u umetnosti u još većem mehuru od ovih što su se ukorenili u državnom službovanju. Nedavno sam bio šokiran pozivom da učestvujem na aukciji uz proviziju od 50%. Ubrzo zatim sam saznao da manje-više svi galerijski preduzetnici uzimaju ovaj procenat, pedeset posto! No ovo je ipak, aukcija, a maštovika kustoškinja mi, pritom, nije garantovala da će se rad prodati, zaboga ko kupuje umetnost u ovim smutnim vremenima, a da pritom nema pozitivnih zakona koji bi garantovali pranje novca.
Znači, pedeset posto od nule i njoj i meni, dok je propast mog dela ekskluzivno - samo - moja! Meni propadanje sasvim dobro ide od ruke i bez ljubezne pomoći drugih - hvala! Ne znam zašto sam se setio knjige Minhensko blago, o kolekciji umetnina nastaloj tokom II svetskog rata. Izvesni Hilderbrandt Gurlitt je brao kožu na šiljak jer je uzeo 12% od prodaje rada jevrejskom umetniku u datim okolnostima. Zanimljivo je da umetnička scena tog doba deluje krajnje optimistično u odnosu na ovo što imamo danas. No da se vratim na aukciju, nisam siguran da su učesnici koji su pristali na ove uslove uspeli da izračunaju koliko je 50% od nule, čini se da su umetnici u svađi sa algebrom, do aritmetike teško da su stigli. Izgleda da ne postoji džabe izreka glup kao slikar. Sa druge strane, ako vam je u kovid uslovima, recimo, desetostruko opao prihod vaše kafane, da li je mudro cenu ćevapa podići sa sedamsto na sedam hiljada dinara? Treba imati u vidu, pritom, da je hrana, za razliku od kreativnog stvaralaštva, nešto bez čega teško da je moguće zamisliti život.
Na koncu, prihod od inokosne prodaje umetničkih radova privatnih preduzetnika i preduzetnica, bližeći se nuli, svakako se uklapa u projektovanu cifru budžeta, te se i ovaj deo teksta stilski i numerički stapa u formalnu celinu Mojsilovićevog baroknog književnog stila.
Budžet, umetnost, Mojsilović
Jedino što mi je zanimljivo u ovom trenutku kad je o umetnosti reč, jeste isključivo stilski subjektivizam, dakle konkretna novčana dobit za vlastite radove, bez trunke bilo kakvog kulturnog entuzijazma, po tarifama profesionalne prostitutke. Tesno mi prsluče popušta nešto za umetnost uopšte, kad preživljavanje postaje jedna vrsta larpurlartizma u zbilji bez smisla i uzajamnosti.
Do tada, dok ste vi pod merama sumraka jedne duuuuge noći, Mojsilović je na ulicama Grada, brine se za vašu bezbednost – brine se da iluzija komfora koje ne želite da se odreknete potraje što duže, kako bi pucanje balona i prizemljenje bilo što upečatljivije.
