Došao je red da raščlanimo na elementarne čestice jedan od najvećih građanezerskih yugonostalgičnih mitova, mit o Studentskom kulturnom centru, SKC.
Ova institucija, stvorena na otuđenom prostoru u ukradenom vremenu, nastala je na novim valima socijalističkih liberalnih gibanja, kao neka vrsta jasli za decu crvene buržoazije, generala, visokih vojnih, političkih i obaveštajnih činova.
Danas možemo čuti fantastična svedočanstva Todosijevića, Abramovićke, Timotijevića, Tomićke, Ješe, Tijardovićeve i čitave galerije kulturnih rabotnika i umetnika, uključujući nestašne rok muzikante novog talasa, kao i masu sad već vremešnih anonimnih pankera, hipka, znanih i neznanih disidenata crvenog terora i jednoumlja, o oazi slobode i uzvišene građanske misli koju su ovi kulturni jurišnici zapadnih pop, rock i konceptualnih dogmi izvojevali, o jednom naočitom i naročitom Beogradu koga više nema, jer su ga pojeli besni Hercegovci, Krajišnici, južnjaci, Bosančerosi, seljana, šabanija i dizelana, iako je pružao Otpor tokom celokupnog mračnog srednjeg veka devedesetih godina.
Pazi, nekakva slobodna oaza sa disidentima na državnom platnom spisku u vremenima kada ni mušica nije mogla da proleti a da se ne zna odakle ide, kamo leti i kakve su joj namere.
Sve to nije ni najmanje zasmetalo da se, tek nekih tri hiljade godina nakon prvog viđenijeg konceptualnog projekta, stvori ovaj nesvakidašnje originalan sustav. Naime, dični Herostrat, nakon što nije doživeo slavu kao slikar, niti kao pesnik, zapalio je Artemidin hram u Efesu, te najzad tim smelim konceptualnim gestom zavredeo svoje mesto u istoriji, uprkos tome što je spominjanje njegovog imena bilo najstrože zabranjeno u antici.
Nakon svega tri milenijuma, smeli teoretičari poput Miška Šiška Muvakovića Šuvakovića te malog crvenog sunca tugoslovenske konceptuale Ješe Denegrija, otkrivaju ponovo rupu na saksiji, kao heliocentrična gravitaciona theorijska sila oko koje obleću izuzetni i nikad pre viđeni diskurci postmoderanog umetničkog smaralaštva u komzumnističkoj diktaturi Malog Jože.
Baš sam pročitao neki stari demanti teksta iz Vremena Milorada Vučelića, inače velikog državnog disidenta u civilu, u kom negira bilo kakve veze sa Službom, pa ide toliko daleko da poriče čak i epske SKC dnevnice, o kojima ocvali umetnici, Urednici i Direktori i dan danas guslaju, sve sa suzom u oku, dok prenose ove mitove uz epske junačke pesme sa kolena na koleno. On je otišao toliko daleko u veri u liberalni socijalizam, da je i sam postao ubeđen kako je njegova dramska sekcija sa Ljušom Ristićem tržišno privređivala i izdržavala se od prodatih ulaznica.
No drug mali Jožek je rekal da su studenti u pravu 68, suprotstavio se tvrdoj antirock Kardeljevoj liniji. Ubrzo zatim nastaje zlatno vreme SKC, kultnog mesto u bivšem Domu oficira, potonjem sedištu Udbe, gde bi se zabludela deca crvene buržoazije i visokih vojnih, javnih i tajnih činova, mogla bezbrižno drogirati do mile volje na ograničenom prostoru, a uzgred bi se mogli i popisati korisnici kulturnih usluga, zapad bi video obilje slobode pod Maršalom, dok bi se istočnom bloku ukazala slika mladih koji piju kokakolu, cepaju viski i vutru, dok nose neponovljive i jedinstvene farmerke, starke, martinke i žvaću žvake.
Biljana Tomić govori o velikim kulturnim dometima ne- umetnosti, kako su u borbi protiv sistema stvarali…pa ništa! Mitologizacija je pratila ovu instituciju, fantastične priče žive i dan danas, iako ove Biljine tvrdnje zaista nemilosrdno odgovaraju istini. Morao bih dodati da je ona odveć skromna, SKC je zajedno sa zagrebačkim blizancem začeo naročito subverzivnu i avangardnu ideju kako nadnarodne nadnaravne antidržavne strukture sa elitističkim htenjima mogu da parazitiraju na državnom budžetu, boreći se protiv državnih institucija u okviru tih istih institucija. Ovo je opet omogućio mali Jožek, koji je uz to dozvolio i osnivanje udruženja građana, a koja će postati osnov za potonje NVO…
Ista ova Biljana, viđena pre neki dan u Muzeju afričke umetnosti kako veliča primitivnu naivu. Biljana Lajf Metrz!
SKC
Sve u svemu, kad smo se (barem mnogi od nas) na suho probudili iz psihodeličnog i narkoleptičnog jugoslovenskog sna, došli smo u stanje svesti da vrednujemo, da ne kažem evaluiramo, kulturne domete ove institucije. Baš kao neko ko nakon okrepljujućeg dugog sna čita vlastite nepovezane i idiotske zapise, koji su mu prethodne večeri pod dejstvom marihuane blještali kao esencija kolektivne mudrusti i vrhunsko, genijalno književno delo.
U ovom vrlom kulturnom periodu, u smeloj kulturnoj akciji liberala predvođenoj nana Latinkom Perović, čak je uveden i porez na narodni muzički šund. Već tada je prosvećenima bilo jasno da srpska seljana ne može tek tako da stoji uz apsolutne i nepromenljive vrednosti rock kulture u Jugotonu, tik uz proročko izvođenje Betovenove Ode radosti onog nacoša Karajana, kao da već tih davnih dana proriče današnju kolektivnu socijalističku budućnost ujedinjene Evrope. Pronicljivi liberali su već tada prozorljivo predvideli da će upravo ova srbijanska džiberana ometati ukrcavanje potomaka crvenih patricija na europski Plavi Voz za sreću!
Proto-drugosrbijanština, doduše, sad drži da je uvođenje poreza na šund bila velika greška, jerbo je glupa dijaspora (kakva bi dijaspora bila do glupa) masovno kupovala narodnjake, držeći da je njihova viša cena u prodaji zapravo potvrda njihove vrednosti. Tako se nehotično navukoše na folk, umesto na Rundeka i Mladenovića, oca im njemačkog!
Kunem se da nisam izmislio ovu priču, čuh od precvalih jugotonarikača, časna Titova!
Kultur-rasistička suština kompleksaške socijalističke elitne elite zaista je bila zapanjujuća, a vera u uzvišeno poslanje pop i rock vrednosti slepa i apsolutna.
Nedavno sam čitao naricanje Dunje Blaževič, jadikovke o njezinoj bitnosti za ovaj neslućeni kulturni uspon, a koje se bliska prijateljica Marina Abramović nije setila, kako bi podelila makar deo kolačiča sa njom. Dohvatiše se jaranice, do juče avantgardna Marina postade populistički šund.
Dunja je, slično Marini, puno propatila u detinjstvu od crvenog terora, kao ćera hrvatskog javnog tužioca i kasnije predsednika predsedništva, ni njoj služavka nije dozvoljavala da jede flambirani krem brule pre karpača, baš kao ni Abramovićki, čiji su partizanski roditelji naselili šestosobni salonac u Makedonskoj ulici. Marina je imala sreće da umakne od svog užasnog udesa i da obznani svoju tužnu priču na zapadu, za ogromnu količine love, dok je nesrećnoj Dunji život namenio drugačije karte. Ne samo da je davnih dana nju i sestru papa Pio XII izopćio iz RKC zbog nestašnosti komunističkog barba ćaće Jakova od Gospića, no je ova nesrećna soc –liberašica morala da nekako ugura sina Dejana Damnjanovića međ Karađorđeviće. Tako je ova plemenita mladica familije Blažević postala šef monarhističkog kabineta princa Vladimira Karađorđevića u otadžbini i komandant Suverenog viteškog reda zmaja, iscrpljujući nacionalnu maštu čak i najkreativnijih čitalaca i zatvarajući pun ideološki krug u svega tri generacije. Život piše drame.
Moja velika zahvalnost na ovim dojavama iz plitkog džepa duboke države, sve je istina, ni ovde ništa nisam slagao.
Ovo pripovedanje me je vratilo u drevna vremena, dok konceptualni projekt Mojsilović još nije bio začet, tek koju godinu nakon prvih izdanja Kastanede i studentskih protesta, kada su čak i dobre ribe gajile žbunje pod pazuhom. Vremena početaka bogosluženja klasičnoj ideji brendiranog zapadnog idealizma i kanonizacije blesavih trendova, koje niko na zapadu nije shvatao ozbiljno.
To slavna vremena Socijalizma sa ljudskim likom, Abramovićkinog čuvenog prvog performansa, sedamdeset i druge (rekao bih), kada je rešila da obznani svoju slobodu i prkos crvenoj diktaturi, ležeći gola u zapaljenom pentagramu – petokraki u bašti SKC.
U narodu postoji ona glup kao slikar, svakako bi trebalo uvesti i glup kao kolegijum SKC.
Niko, baš niko, od umetnice do genijalnog uredništva ove institucije, nije pomislio da se prilikom sagorevanja oslobađa otrovni ugljen monoksid i da je najveža koncentracija gasova biti upravo u centru pentagrama, uz ugljen dioksid koji je teži od vazduha. Ko bi se još mogao toga dosetiti, da bez kiseonika ne može da se živi, da će gasovi da se ponašaju neslobodno na oslobođenoj teritoriji SKC republike i da će poštovati zakone fizike, kojima je kolegijum uspešno prkosio? Jadna Marina je izgubila svest, ali srećom neko je bio trezan da primeti šta se zbiva pa su je u zadnjem trenutku izneli, kako bi ova veštica pretekla i nakon pedeset godina mogla da se vrati i otuđi nam jedno milionče srpskih eura.
Meni je ovaj događaj suština tzv. Umetničkog eksperimenta i izuzetne i mudre kulturne politike zahvaljujući kojoj će ova institucija steći kultni status.
Čudi me samo kako neka slobodarska kulturna institucija nije nikla na Ravnoj Gori, Divčibarama ili u Mionici? Ostavimo nešto futurističkim umjetnim nastojanjima Narodnog monarhističkog Fronta Karađorđevića na čelu sa mr. Dejanom (Blažević) Damnjanović…
Najzad, da raščistimo još nešto, sve je više podsmeha mladih, koji prkosno ne veruju u istinitost priča da se u staroj Yugi moglo spavati na klupi, a da te policija ne dira, pa su se dali u sprdnju na taj račun.
Da, neprosvećena dečurlijo i srbočetnički skeptici, moglo se i spavati tu negde oko SKC kad se odvališ od esida, alkohola, dopa, vutre, čak bi milicija došla i pokrila usnule da ne nazebu.
Ali mesta su bila rezervisana samo za decu crvene buržoazije.
