Kada se u galeriji izloži samo jedna slika, a u novijoj praksi beogradskih galerija postoji mala istorija jednoslikarske postavke, onda je jasno da umetnik ima posebne razloge da samo kroz jednu sliku poruči ono što bi inače rasporedio kroz jedan izloženi ciklus. Ili je pak prostor toliko mali da je dovoljan samo za jednu sliku. No, u ovom slučaju galerijski prostor nije problem. Zato ćemo istražiti diskurzivne i motivacione razloge Vladimira Mojsilovića da izloži samo jednu sliku: Artifex Magnus sa dupliranim likom Šilje kao supermena u žargonu montipajtonovskog obrtanja stvari ili možda još preciznije u specifičnoj kosmogoniji Alfordovaca koja se pojavljuje takva kakva je baš kao da je projektovana za nebo i društveno/političko tlo iznad Jugoslavije/Srbije/Beograda. Ono što je u većini društava konstanta jeste stabilnost monete i fiskalnog sistema kao i ozbiljnost svih elemenata sistema koji ga prati i podržava – od konstruisanja i arhitekture institucija do dizajna moneta i portretisanih moćnika koji svojim autoritetima održavaju red i poredak. Na nekim državnim papirnim monetama, čiji je uzorak Mojsilović manipulisao, stoji In god we trust. Međutim, čini se ova maksima dosta izlizala jer u savremenim društavima novac je danas pravi gospod bog veći od svih bogova i što se tiče verovanja čini se da svi veruju samo u tog boga.
Ipak, pod alfordovskom kapom sve je drugačije pa su moćnici detronizovane četvororuke groteske izopačene od pohlepe; tradicionalno tupavi Šilja sada je duplex supermen sa razarajućim osmehom koji obećava sve a i podseća na nekog, dok su čuvari trezora, garanti sigurnosti blaga koje čuvaju, proždrljive spodobe zlog izraza i očigledno u bliskom srodstvu sa đavoljom porodicom. Nominalna vrednost monete svakako asocira inflaciju i društvo bezvrednosti pa tu autor sprovodi i autociničnu opasku o statusu svog rada u epohi koja se izvan Srbije naziva epohom kulture. Gradeći novu sliku društva Mojsilović se istovremeno i sam transformiše u Gufija, multiplicira sa namerom da postane moćna galatička sila koja prkosi svim savremenim nedaćama. U ovoj tački rasprave o jednoj slici ne može se zaobići ni karakterizacija same srpske umetnosti kao jednog od najvažnijih središta otpora zdravog razuma bezumljima politike i burazerske ekonomije. Jer, koliko god unutrašnja konstrukcija slike izgleda na prvi pogled neozbiljno, stripovski infantilno i nerazumno ona ipak, poput alfordovskih zapleta, nudi poruke koje je čine umetničkim delom, a upravo u toj tački bi trebalo i prepoznati vrednost ispisanu sa šest nula koja garantuje da će kroz civilizaciju jedino umetnost ostati kao trajna i stabilna vrednost.
Slavko Timotijević
Izložba će biti otvorena od 23 novembra – 4 decembara
