Ne znam odakle bih pre počeo kada je reč o mom nesuđenom sapatniku Jeremiću i kolektivu Zampa di leone.
Prvo moram da naglasim da je ovo dobro delo, neka vrsta „čeriti PR-a“, pošto je Jeremić postao toliko naporan, dosadan i kontradiktoran, da ne kažem neku težu, da je to već pomalo tužno gledati. Stoga želim da malo podsetim na njegovu groteskni udes u ovom nadahnutom tekstu, uz prstohvat osebujnih i dragocenih Mojsilovićevih začina.
No bez obzira na sve, Vladan kao takav, zajedno sa globalnom levičarsko-liberalnom ekipom postaje pravi simbol naše borbe protiv okupacije!
Naime, Liberači liberalna internacionalna levica na infuziji fondova je svojim dejstvovanjem na ovim prostorima i velikim kulturnim doprinosima olakšavanja po svima nama učinila najviše za buđenje nacionalne svesti Srba, zahvaljujući neopisivom osećanju krindža koje zbog njih već dugi niz godina osećaju. Dok ovi hrabri buljuci salonskih proletera odlučno staju na put penetraciji mrskog nam kapitalizma tako što se drže za ruke, pevaju partizanske pjesmice i vježbaju sokolski elastičnost analnih regija, gde će se, kako se nadaju, ova penetracija amortizovati, milioni Srba širom sveta osećaju neopisivu količinu srama gledajući ih kako se posipaju katranom i perjem. Hajde što se oni samokažnjavaju u kreativnom evropsko-helsinško-briselskom BDSM maniru, pa da im još progledamo kroz prste, ali ne moraju nas druge da mažu tim kompostom koji proizvode i da nas nazivaju fašistima. Podele se lako otmu kontroli, a oni su suštinski malobrojni, marginalni čopor, samo se njihov lavež čuje veoma glasno, sve do Haga i Brisela odakle nam odzvanja po ušima. Ukratko, to je gomila štetočina koje žive na račun nemačkih levičarskih fondova koji se finansiraju iz budžeta i koji izvoze liberalne ideje u zdrava tkiva zajednice gde metastaziraju hraneći se našom krvlju.
Kako su redovi ljudi spremnih da se bave trgovinom državom i nacionalnim interesima odužio, spremni i preduzimljivi trgovac idejama mora stalno da se dovija, kako bi stvorio konkurentni proizvod. Ako nema zgodnu guzu, kao recimo u slučajevima drugova Vladana Jeremića i Branka Dimitrijevića, čovek mora da trguje mišljenjem.
Povraćaj i potraživanja kod trgovine mišljenjem
No kako sam ustanovio da tek retko ko na mrežama uopšte zna ko je čestiti Dimitrijević, neću se više baviti ovim fenomenom. Takođe, nemam nameru da vas još mnogo gnjavim sa nekim levičarskim salonskim fantomom Jeremićem, pod operativnim imenom Rosa Salvahe Luxemburg Stiftung, a koji bi sveukupno sa Marksovcima 21, NKSS, pa i NDM BGD bio komičan fenomen da nije zapravo duboko tragičan.
Sa kolektivom Zampa di Leone sam kohabitirao u jednom periodu, uz dirigentsku palicu (meni iskreno dragog) Slavka Timotijevića, te stoga imam potrebu, da kao deo marginalne i skrajnute kulturne scene u Srbiji, izrazim svoje kajanje zbog ovog projekta. Želim da priznam javno da nisam imao nikakav finansijski interes od ove saradnje, čak naprotiv, sve ovo je dobrim delom palo na teret Jelene Gorički, koja je takođe bila deo Ergele Timotijevića i učesnik putujućeg partizanskog pozorišta Umetnika na uslovnoj slobodi. Sve se ovo dešava za Slavkovog vakta u prestižnoj kolekciji, a mi smo despotu Timotijeviću pošteno platili danak u krvi u zamenu za njegov pionirski uticaj… zanimljivo je znati da Umetnici na uslovnoj slobodi nije neki metaforični naziv, što ljudi često misle, već da se u tom periodu Mojsilović zaista nalazio u toj neugodnoj poziciji. Čisto da se o tome informišete iz relevantnih izvora bliskih umetniku. Takođe, Mojsilović tada još nije znao da iza Jeremića stoji Rosa Luxemburg Stiftung fondacija.
Revolucionarni rad druga Klampe
Valja nekako privesti priču punu uzvišenog proleterskog patosa kraju. Vladan je sad veliki borac za slobodu govora, kolhoznik u umetnosti Nemačke i Skandinavskog poluostrva, Hrvatske, Albanije i Kosova bez Metohije, u isti mah i veliki štovalac lika i dela malog Jože, koji je svojedobno takođe bio veliki borac za slobode govora i slobodu borbe za borbu protiv borbe. Svojedobno je čak odjeknula vest kako je revolucionarni i nezaustavljivi Vladan uhapšen ispred MSUB, na dan kad je mrska mu kreativno – industrijska kvazielita na čelu sa zlim nacionalistom Aleksandrom Vučićem slavila njegovo otvaranje u VIP loži, a nisu njega pozvali. Uhapsio ga je, inače, okrutni muzejski Blekvoter, opasna služba muzejskog obezbeđenja sastavljena uglavnom od penzionisanih pripadnika proletarijata, visoko motivisanih najnižom cenom rada koju primaju. Ovo je verovatno i jedini slučaj kad je drug Jeremić i njegova ekipa došla u dodir sa proleterima i prekarnim radnicima, osim u supermarketima, tržnim centrima i prilikom dostave.
Jeremić je „uhapšen“ sa svojim drugarima zato što su nosili maske sa likom Aleksandra Vučića, i na ovaj način se veoma hrabro i mudro suprotstavili tiraniji ovog užasnog despota. Naravno, odmah je zagrmeo advokat cenjenog druga Jeremića, i on je istog trenutka pušten na Slobodu, dok su njegove drugove partizane zadržali u surovoj, mračnoj tamnici, kao taoce tek obnovljenog Muzeja suvremene umetnutosti u Beogradu. Možda su ih čak i mučili svojim nižčim krezavim izgledom i podrijetlom. Ne znam da li je advokatski tim Jeremića podneo krivičnu prijavu za ovaj izuzetno represivan postupak prema ovom velikom, progonjenom revolucionaru.
Epilog
No slike i mimovi kazuju tisuću riječi, pa ću njih ostaviti da govore umesto jednog nepatvorenog likovnog umjetnika poput Mojsilovića. Naravoučenije cele ove priče jeste da slobodno tržište mišljenja od svake revolucionarne ideje, čak i kad je ona u osnovi zanimljiva kao kolektiv Zampa di leone na početku, napravi od lavljeg goropada malu Leontinu, umilnu malu macu koja prede uz fondove i proizvodi toksično gnojivo na kom ne samo da ništa zdravo ne uspeva, već bi EU i zapad trebalo da nam, u svojstvu reparacija, finansira ekološki projekt da se ovo sve zajedno lansira u svemir, pa da se tamo neutrališe, da slučajno ne padne na neku plodnu planetu i da se tamo zapati.
